Династија Урошевића

Извор: Нециклопедија

Династија Урошевића је династија која управља Србијом од 1799. године.

Почеци[уреди]

Све је почело на води Тари где су се Вуковићи борили против Турака (били су последња српска династија која је изгубила власт од анадолских Турака 1501.) Утврда им је била село Штитарица које и данас постоји а налази се између града Мојковца и града Колашина у Црној Гори. Након што су Турци 1797. године срушили и окупирали Штитарицу, као и због лоших услова живота у врлетима Црне Горе, Вуковићи су дошли преко Новопазарског санџака и ибарске долине у град Борач где су подигли Србе на буну против Турака. Отац се звао Светислав или Радован (!?!) и обновио је тврђаву Борач након чега је он постао главни град нове Србије.

Буна[уреди]

Буна је почела 1798. године у Борчу и првог дана су ослобођени

  • Бечевица
  • Кусовац
  • Опланић
  • Кнић
  • Бумбарево Брдо
  • Претоке
  • Баре
  • Љуљаци
  • Рамаћа
  • Бресница
  • Мрчајевци
  • Јешевац
  • Остра
  • Острица
  • Јелица
  • Драгачево
  • Гуча
  • Лучани
  • Овчарместо (данашња Овчар бања)
  • Чачак (данашњи Градац)
  • Ћуприја (данашње Равно)
  • Јагодина
  • Баточина
  • Лапово
  • Црни Као
  • Ботуње
  • Корман
  • Десимировац
  • Церовац
  • Вучић
  • Сипић
  • Рача
  • Азања

После је ослобођена цела Србија до Дрине, Саве, Дунава, Тимока и Ниша.

Радованова владавина[уреди]

Радован је био "свеколики војвода Србије". Тако му се звала титула. Он је обновио Србију, изградио школе, болнице, путеве, пруге и изградио градић звани МОКРА ГОРА крај Ужица, које је предвиђено за железничку станицу. Живео је у дрвеној кући невеликој и старој, у којој је стално прокишњавало. Зато се десило следеће: наредио је да се обнови средњовековни град БОРАЧ и заповедио изградњу додатног српског града Новогборча, који је био мешавина византијског и западног стила градње и проширио Бечевицу и Опланић, као и што је Кусовац прогласио за војводски град. Такође је организовао чишћење реке Груже око Борча, да се не би поотровао народ. У то време биле су велике епидемије шуге и малих богиња а поготово у Турској од које смо се тек ослободили. Када је благосиљао Борач и Цркву светог цара Лазара и свих српских мученика у њој, која се налазила са друге стране од старе цркве. Стара црква је обновљена захваљујући Аустроугарској и понајвише царској Русији. Пошто је у Борчу тада било четрнаест џамија, Радован је наредио да се све поруше и да се обнове у српском стилу као куће за становање. Остала је само једна, Хашан-пашина џамија пошто је око 300 Срба муслимана и око 50 Турака и Сиријаца живело у Борчу. За његово време почео је да се кује српски новац. Изграђен је Нови двор , додуше у српско-шумадијском стилу, који служи као музеј данас. Организовао је побуну аустроугарских гардијана у Имотском у Далмацији, након чега су Имотски преузели Словени (Срби и Хрвати) и после тога је и Имотски ушао у састав Војводства Србије. Слична побуна била је у Купресу у БиХ, при чему су се побунили турски обласни господари, а главни је био Хасан - бег. И Купрес је на крају припојен Војводству Србије. Иза себе је оставио два сина : Уроша и Јована.

Урошева владавина[уреди]

Урош је првобитно био "свеколики војвода Србије" од 1835. до 1856. , након чега је постао краљ Србије признат и од Турског царства. Србија је и званично постала слободна. У његово време Купрес је морао бити враћен Турској а Имотски Аустроугарској док је за узврат Србија узела од Турске Прокупље и Куршумлију а од Аустроугарске није добила ништа од територија али је зато добила врхунске стручњаке који су заједно са Русима помагали српску државу. Шта се после тога десило? Потегнуто је питање припадности Сребренице: којој држави она припада? Турци су сматрали да она припада њима а Срби њима. А до овог сукоба је дошло након што је потврђено да Сребреница има залиха метала (првенствено сребра) за наредних хиљаду година. Занимљивост је да је први референдум у југоисточној Европи баш овде организован и већина људи је била за Турке. Около-наоколо, Србија је узела Добрун и Медвеђу, наравно од Турака. Са сигурношћу се знало да је тада забрањено изување, подмићивање, чашћавање и небирање средства за долазак до циља. Такође је забрањено бацање смећа, слушање зурли иако су се и даље потајно слушале, речи "авлија", "будала", "кашика", "чекић", "фустан" ... све што је асоцирало на Турску. Зна се да су такође Сиријци и Турци (колонисти) почели да беже из Србије. Њихове куће су биле језиво празне. Нико их није рушио, полако су зарастале у траву чак до 1946. године. Прогнана је чак и тадашња "примаминистарка" Марина Дучевић, јер је њено понашање подсећало на Туркиње. Пред смрт Урош је изградио нову цркву у Младеновцу и Свилајнцу. Као што је наредио да се обради земља у читавој Гружи, Шумадији, Поморављу и Мачви. У суседној Војводини (Аустроугарска) тада су спремани планови за припајање Краљевству Србије.

Етничка и верска структура[уреди]

  • Срби православци - 1300 (77,84%) , којима је припадао и свеколики војвода Србије Радован. Дошли са воде Таре, са Мојковца, Колашина и Пљевља. Већина су у Борчу.
  • Срби муслимани - 300 (17,96%). За време Турака су променили веру ("продали веру за вечеру") и најчешће су то људи потекли из регије Рашке и Новог Пазара.
  • Турци и Сиријци - 50 (2,99%). Дошли су као колонисти у време отоманске окупације из региона Нусајбин и Азаз. Говоре претежито арабијским и турским језиком, али знају српски јер су већина Срби разних вера.
  • Срби католици - 20 (1,20%). Дошли са подручја Приморја, Зете и Дубровника на подручје Србије. Тамо и овде - углавном познати као банкари и медицинари